Вести

Нацрт закона о радној пракси – шта садржи сада, а шта би требало да буде у њему

22.12.2021.
122

Нацрт Закона о радној пракси је на јавној расправи. После спровођења  неколико анализа  на тему радних пракси и  дугогодишњег залагања  за измену правног оквира за њихово спровођење, сматрамо да су напори за њихово правно регулисање свакако корак у добром правцу.

Нацрт Закона о радној пракси је на јавној расправи. После спровођења  неколико анализа  на тему радних пракси и  дугогодишњег залагања  за измену правног оквира за њихово спровођење, сматрамо да су напори за њихово правно регулисање свакако корак у добром правцу. Нацрт Закона који се може детаљно прочитати на radneprakse.bos.rs/zakon посвећује пажњу свим елементима квалитета радних пракси (укључујући менторство, циљеве учења и обуке, услове рада, накнаду, потврду о обављању праксе), а похвално је и настојање да се одредбама закона смање могућности злоупотребе радних пракси. Међутим, поједине одредбе доводе у питање применљивост овог Закона за регулисање радних пракси.

Када је за потребе истраживања  пре неколико година било неопходно да прецизно дефинишемо радне праксе навели смо неколико одређујућих карактеристика: да представљају програме стицања радног искуства који укључују учење и обуку, а који се спроводе у циљу унапређивања запошљивости, да су краткорочне, да се организују самоиницијативно односно да нису обавезни део образовања и обуке нити су прописане законом или правилником за бављење одређеним занимањем или струком. Такође , у дефиницији је наглашено и да могу, а да не морају бити у директној вези са претходним формалним образовањем и да се у радне праксе могу укључити и особе које јесу и које нису у систему формалног образовања.

Ова веома дугачка дефиниција нам је била потребна јер се чини да око радних пракси постоји велико неразумевање – да ли су то студентске праксе, да ли је то дуално образовање, да ли је то приправништво?

Овом дефиницијом смо настојали да опишемо оно што према налазима истраживања и искуству видимо да се дешава – да се студенти, најчешће на завршним годинама студија или на постдипломским студијама или особе које су завршиле средњу школу или факултет понекад одлучују да се укључе у праксе како би стекли прво радно искуство које се по правилу тражи у огласима за посао. Додатни разлог може бити и то што особа уопште не жели да се бави занимањима у директној вези са њиховим образовањем, на пример, ако је неко завршио андрагогију, а жели да се бави дигиталним маркетингом, радна пракса им је потребна како би стекли одговарајуће вештине које ће им уз образовање омогућити да се њиме баве.

Колико Нацрт закона о радној пракси, који је тренутно на јавној расправи, одговара на ситуацију у стварности? У великој мери да, али неколико одредби је у нескладу са претходним анализама и њихова примена би могла да значајно отежа спровођење квалитетних радних пракси.

То су пре свега одредбе које се тичу услова који се постављају практикантима – услова у погледу година, нивоа квалификација и статуса незапослености, као и подршке која им је пружена.

Да ли су радне праксе само за младе?

Према Нацрту Закона о радној пракси постоји ограничење да особе могу да буду практиканти до своје 30. године живота. Зашто је ово проблем? Вероватно је да ће се за радне праксе највише одлучивати млади (у складу са Законом о младима, особе до 30. године) јер нису имали пуно прилика за стицање практичног искуства које им је потребно за стицање запослења.

Међутим , зашто да ове прилике немају и особе старије од 30 година, нарочито уколико су дугорочно незапослени и желе да направе промену у каријери и баве се неким пословима за које немају радно искуство?

Могућност да на радне праксе иде било која особа којој је потребно да стекне практично искуство, знања и вештине, независно од узраста, било би у складу са често спомињаним целоживотним учењем и целоживотним развојем каријере. Аргумент који се понекад наводи за разлог оваквог ограничења јесте то треба спречити злоупотребе, али ако се већ мисли да злоупотреба може бити, зар онда не треба да од њих буду заштићени и млади? Важно је да радне праксе буду осмишљене тако да оне никако не могу бити замена за радни однос без обзира на узраст практиканата.

Да ли су радне праксе за студенте?

Тренутни Нацрт закона предвиђа да практиканти током првих девет месеци од завршетка школовања радну праксу могу да обављају за рад у занимању у оквиру стеченог нивоа квалификација, као и да радну праксу може обављати незапослено лице. Имајући у виду дискусију са јавне расправе чини нам се да ове одредбе доводе до једног важног ограничења, а то је да се може тумачити да радну праксу према овом закону не могу обављати студенти који желе да обављају радну праксу за занимање за које је предвиђено високо образовање јер је највиши степен образовања који они имају средње образовање. Уколико је то заиста тако, питање је сврсисходности овако замишљених радних пракси – сигурно је да је боље да особе које студирају обаве радну праксу током школовања а да након дипломирања могу да пронађу запослење? Шта се дешава ако студент заврши студије док обавља неку радну праксу која захтева нижи ниво квалификација, да ли ће онда морати да откаже праксу и да тражи неку другу за коју се захтева факултет?

Одредбе према којим се практиканти условљавају да у одређеном периоду након завршетка школовања могу да обављају радну праксу само за рад у занимању у оквиру стеченог нивоа квалификација је нејасна и постоји бојазан да се због неразумевања те одредбе радне праксе неће организовати или ће се организовати са неадекватним уговорима. Јасно је да је најбоље да особе раде у занимању у оквиру стеченог нивоа квалификација и извесно је да по правилу нико и не жели да, на пример, ради у занимању за које је потребно средње образовање са дипломом високог образовања. Додатно , зар не треба афирмативно да гледамо на ситуације када неко са средњим образовањем нађе праксу/посао за који је потребан виши ниво квалификација? То је добро и са макроекономске стране, а и говори нешто о квалитету средњег образовања, ако особа може да нађе висококвалификовану праксу након тога. Међутим , да би се ово остварило неопходно је спровести адекватне мере политике запошљавања и образовања и подржавајуће услове за то, а не постављати услове особама на пракси.

Да ли сви имају једнаке могућности за радне праксе?

Питање надокнади за радне праксе важно је питање, између осталог и због тога што неплаћене радне праксе само продубљују неједнакости које већ постоје. Ако су радне праксе неплаћене онда само оне особе које могу да то приуште иду на радну праксу. Одлично је што Нацрт закона о радној пракси подразумева да радне праксе буду плаћене, нарочито узимајући у обзир то да је велика већина младих  који су учествовали у програму праксе нису примали никакву надокнаду. Међутим , нејасно је због чега она износи две трећине минималне зараде.  Минимална зарада  се тако назива јер представља минимум испод кога се не би смело ићи. У  већини европских земаља  надокнаде за практиканте или одговарају минималној заради или се утврђују колективним и билатералним уговорима.

Такође , ово решење би било супротно већ успостављеним правним решењима. У оквиру Закона о дуалном моделу студија у високом образовању, наводи се да накнада за студента који обавља учење кроз рад износи најмање 50% основне зараде запосленог који ради на истим или сличним пословима. С обзиром на то да се овај закон примењује на студенте, док би се Закон о радној пракси односио и на особе које су завршиле високо образовање, било би проблематично да особе на радној пракси добијају знатно нижу надокнаду од студената који обавља учење кроз рад. Одређивање надокнаде у односу на основну зараду могло би бити и правичније, узимајући у обзир широки распон послова на којима могу бити ангажовани практиканти. Свакако , и у том случају, требало би увести ограничење да надокнаде не сме бити нижа од минималне зараде.

Ка квалитетним радним праксама – како даље?

Правно регулисање радних пракси је вредан и важан корак за успостављање квалитетних радних пракси. Усвајање Закона о радној пракси, са свим одредбама које сада садржи, не би одговорило на све тешкоће и изазове уочене у претходним истраживањима, а чак би можда и продубило неке проблеме. Инсистирање на квалитету које је уочено у Нацрту Закона јесте неопходно, а такође је кључно и обезбеђивање услова да заиста све особе које то желе и за које је то смислено, могу да учествују у квалитетним радним праксама.

Позивамо вас да се укључите у јавну расправу која траје до 23. децембра и кажете своје мишљење.