На путу ка бољој запошљивости младих

Замислимо да су три младе особе, Марија, Стеван и Александра, 2021. године завршиле са школовањем и да се пред њима налазио дуг пут каријерног развоја и примене свега онога што су стекли током школовања. Све три особе су завршиле различите школе. Марија је дипломирала на Правном факултету и спремала се за адвокатску праксу. Стеван је завршио четворогодишњу машинску школу и имао је проблем са проналаском посла. Александра је, након успешно завршених мастер студија на Филозофском факултету, смер Социологија и даље размишљала како да најбрже дође до занимања које ће је највише испуњавати.

Марија, Стеван и Александра су се суочили са изазовом транзиције из образовног система у свет рада, свако са различите почетне позиције. Међутим, све троје су имали да направе исти почетни корак, а то је – да оду на праксу.

Марију је, као младу правницу која ће ускоро постати адвокатица, чекала пракса у једној адвокатској канцеларији, у виду приправничког стажа који би трајао две године, што је један од услова за полагање правосудног испита. Ово би подразумевало да она, уз менторски рад и усавршавање стручних вештина стекне радни стаж који јој је потребан за полагање стручног испита. Добра околност за Марију је та што кроз приправништво има иста радна права као и њене колеге адвокати који су већ обавили праксу. Она је у радном односу, има право на здравствено и пензијско осигурање и радни стаж. Једино што се разликује је износ зараде, који је 80% основне зараде за посао адвоката.

Међутим, оно што Марија не зна (или зна као правница) јесте да је Законом о уређењу судова могуће да се за полагање правосудног испита, не спрема више као приправник, већ као приправник-волонтер[1] . У том случају, Марији се мењају сва права која је имала, али обавезе остају исте. Она више нема права на зараду и друге могућности које јој се пружају радним односом. Потписивањем уговора о волонтирању, она стиче право на накнаду за превоз током обављања приправничког стажа и то је то што се тиче накнада. Повољна околност је, што након 2 године, она са волонтерским стажом (које се рачуна као приправнички стаж) испуњава услове за полагање правосудног испита. Марија ће касније сазнати да се, према Закону о волонтирању, волонтирање подразумева као „организовано добровољно пружање услуге или обављање активности од општег интереса, за опште добро“ што је у супротности са оним волонтирањем које она обавља.

Једна од њених колегиница овако објашњава проблеме се којима се суочава:

„Заиста радим све, али нешто ми смета, као човеку и прочитала сам према ЗОВ своја права и обавезе, те стриктно пише да је волонтер дужан да одбије волонтирање које није у складу са законом или волонтирање које замењује рад. У реду је скувати кафу ради колегијалности, заиста није проблем, али проблем за мене настаје када је то учестало. Такође, знам да имам право да у писаном облику тражим опис волонтерских услуга и активности и сасвим сам сигурна да се кување кафе неће споменути.(…) Као дипломирана правница, са 23 год, радим, остајем прековремено, али ако на почетку не кажем, после ће бити касно.“ [2]

Марија ће, уколико буде имала среће, потписати уговор о раду за обављање приправничког стажа, док ће у песимистичној варијанти морати да „волонтира“, односно стекне приправнички стаж кроз бесплатан рад код послодавца.

Стеванов каријерни пут се наизглед разликује. Након завршетка школовања, имао је проблема са проналаском посла и годину дана је провео на евиденцији незапослених у Националној служби за запошљавање. Да би дошао до свог првог посла, он се определио за стицање практичног знања путем мера активне политике запошљавања. Усавршавао се за позицију техничара машинске обраде на којој би требало да ради. На праксу се пријавио преко Националне службе за запошљавање, како би се оспособио за самосталан рад у струци. Пошто по закону нема обавезу полагања стручног испита нити стицања стажа, према програму НСЗ имаће следеће услове на раду.

Програм стицања практичних знања предвиђа да Стеван учи и стиче вештине кроз практичан рад на конкретном послу у трајању од 6 месеци. За ту сврху он ће засновати радни однос (потписати уговор о раду у трајању од 3 месеца), а његов послодавац ће имати обавезу да га задржи у радном односу још толико. Друга опција је да заснује радни однос на неодређено време, при чему ће трајање Програма бити укупно 12 месеци. 

Током тог периода Национална служба за запошљавање ће послодавцу рефундирати месечну зараду лица на пракси у износу од минималне законом прописане зараде, као и све припадајуће порезе и доприносе. Стеван ће добити ментора који има најмање 18 месеци радног искуства на истим пословима, али и сертификате и лиценце којим доказује да своју стручност. Компанија у којој ће стицати знања и вештине мора да поседује програм стицања практичних знања по којим ће Стеван радити. Уласком у радни однос, Стеван ће бити у далеко повољнијем положају од приправника-волонтера и других облика рада ван радног односа, међутим, питање је како ће изгледати његов рад након завршетка Програма и да ли ће он наставити да ради у тој компанији?

Неки старији подаци[3]  обазриво истичу да је проценат учесника који престану да раде у предузећу одмах након истека програма 33%, да 44% остане у компанији, али не више на том послу, а да 22% остане у компанији на истом послу.

Међутим, по истеку програма Стеван ће свакако поседовати практична знања, вештине и искуство које ће му помоћи да лакше пронађе посао и развије свој каријерни потенцијал.

Александра се, за разлику од својих вршњака, суочила са више изазова. Одабиром социологије као занимања нема много изгледа за брз проналазак посла на тржишту рада[4]. Такође, сазнала је да за први посао не поседује довољно специфичних знања и вештина са којим може од првог дана да се укључи у радни процес. Током школовања није имала обавезну праксу. Један од избора који се нашао пред њом јесте да оде на радну праксу коју нуде компаније и организације цивилног друштва и, у зависности од њеног интересовања, кроз учење стекне прво радно искуство. 

Међутим, Александри је важно да њена прва радна пракса не буде „бурек“ пракса, где ће се главнина њених активности састојати од куповине доручка и кувања кафе колегама. Такође, важно јој је да на пракси има ментора који ће, у складу са потребама компаније али и Александриним интересовањима, саставити програм праксе са дефинисаним циљевима учења. То ће обома омогућити да праћење развоја и стицање нових вештина током трајања праксе. 

Александри је важно да њена пракса има почетак и крај. Уобичајена препорука је да би праксе требало да трају до 6 месеци, након чега би њена продуктивност била слична као продуктивност њених колега који су већ дуже у компанији. Такође, како би она била мотивисана и показала своје пуне радне капацитете, неопходно је да за тај рад добије и одговарајућу новчану надокнаду. 

Након успешно завршене радне праксе, Александри ће бити неопходно да на следећем интервјуу за посао покаже да стварно поседује знања и вештине која су неопходна њеном будућем послодавцу. За то ће јој бити потребна потврда о успешно обављеној пракси, коју ће јој издати послодавац код ког је обавила праксу. 

Све Александрине потребе су реалистичне и у складу очекивањима. Али, шта све није у реду са претходно наведеним?

Изазов са којим се већ годинама суочавају послодавци тиче се непостојања адекватне уговорне форме за ангажовање практиканата на радној пракси на отвореном тржишту рада[5]. Овакво стање не иде у прилог ни Александри ни њеним потенцијалним праксодавцима. Она може, али и не мора да добије ментора са којим ће пратити програм и циљеве учења на пракси. Пракса може трајати 6 месеци, али може и дуже. Може добити новчану надокнаду, али и не мора. 

Реално стање на тржишту рада нам говори да постоји нерегулисано поље организовања радних пракси где све зависи од појединачних договора праксодаваца и практиканата. Праксодавци, у потреби за привлачењем талентоване радне снаге, користе неадекватне уговоре, а практиканти, у жељи за стицањем првог радног искуства кроз учење, пристају на неадекватне услове. 

Стога, осим што је неопходно правно регулисати ову област, на чему се већ ради, потребно је да се она квалитетно регулише. Претходна три искуства, иако замишљена, осликавају стање и искуства младих која су и више него стварна. У разматрању могућих правних решења за регулисање радних пракси, треба поставити питање да ли ће она смањити могућност злоупотребе и омогућити да радне праксе испуне своју сврху и допринесу унапређењу знања и вештина и стицању радног искуства у условима достојанственог рада.

Правним регулисањем области радних пракси, бићемо корак ближе ка већој и квалитетнијој запошљивости младих.

У току је процес израде Закона о радним праксама. Овим текстом започећемо серију текстова у којим ћемо се бавити проблематиком и питањима радних пракси, као вид подизања свести о важности ове теме, али и о важности укључивања грађана, а нарочито младих, како би се обезбедило да Закон допринесе унапређењу ове области.
--

[1] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_advokaturi.html приступљено 2.11.2021.

[2] https://poslovi.infostud.com/pravnik-odgovara/120?category=9 приступљено 2.11.2021.

[3] http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/wp-content/uploads/2017/07/Evaluacije-paketa-usluga-za-mlade-i-relevantnih-programa-i-mera-finansiranih-iz-budzeta-Vlade-Republike-Srbije-koji-su-usmereni-ka-mladima.pdf приступљено 5.11.2021.

[4] Основном претрагом кључних речи “социолог” и “социологија” на порталима Националне службе за запошљавање и Инфостуду није добијен ниједан релевантан резултат за тражено занимање. приступљено 2.11.2021.

[5] https://www.bos.rs/rs/uploaded/Publikacije/Strucne%20prakse%20i%20strucno%20osposobljavanje%20u%20Republici%20Srbiji%20-%20izazovi%20sprovodjenja%20i%20moguce%20perspektive%20.pdf