Суочени са изазовима изласка на тржиште рада, како би стекли неопходне вештине млади се неретко окрећу радним праксама - краткорочним програмима стицања радног искуства који укључују учење и обуку. Кроз истраживања спроведена у 2019. и 2020. години имамо нове податке који појашњавају како изгледа учешће младих у радним праксама.

БРОЈ МЛАДИХ КОЈИ УЧЕСТВУЈЕ У РАДНИМ ПРАКСАМА РАСТЕ

У оквиру недавно објављеног Извештаја о положају и потребама младих за 2019. годину (Министарство омладине и спорта), укључен је и податак, да слично претходним годинама, проценат младих који учествује у програмима радних пракси износи 26%. Подаци такође према извештају указују на то да у радним праксама значајније учествују жене, млади старији од 20 година, млади који живе у приградским срединама и млади са завршеним факултетом.

Према извештају, опада удео младих који обавља радну праксу у јавним предузећима (41%), док је, у односу на претходни истраживачки циклус, број младих који обавља радну праксу у приватним предузећима (48%), организацијама цивилног друштва (7%) и међународним организацијама (4%) порастао.

Са друге стране, према подацима представљеним у оквиру емпиријске студије Млади у Србији 2018/2019 (фондација Фридрих Еберт), у односу на претходни циклус (2015) када је 41% испитаних младих одговорило да су у оквиру школовања имали праксу, сада је то одговорило њих 53% (узраста 16-27).

Приметна је разлика овог процента и процента младих који у истраживању положаја и потреба младих наводе да су имали праксу. Једно од могућих објашњења ове разлике можда може да буде последица начина на који је постављено питање, у студији фондације Фридрих Еберт у питању су обавезне праксе у оквиру школовања, док су у другој студији у питању „програми стручних пракси“, које је могуће да испитани млади доживљавају као нешто другачије од обавезних пракси у току образовања.

Радне праксе су била тема и Алтернативног извештаја о положају и потребама младих у Републици Србији Кровне организације младих Србије (КОМС) из 2020. године. Према налазима спроведеног истраживања 38% младих је изјавило да је било на радној пракси, наспрам 62% који нису. Од оних који су били су били на пракси скоро половина (46%) је самоиницијативно пронашло праксу, док је 43% младих праксу пронашло на факултету.

МЛАДИ ИМАЈУ УГЛАВНОМ ПОЗИТИВАН СТАВ ПРЕМА ПРАКСАМА

Према Извештају (2019) Министарства омладине и спорта млади у Србији имају доминантно позитиван став према стручним праксама: чак 68% младих сматра да се стручним праксама стичу знања и вештине неопходне за обављање посла. Такође, око половине младих (51%) мање или више сматра да им је стручна пракса била или би им била корисна за добијање посла. 

Додатни увиди су доступни из Алтернативног извештаја у коме је постављено питање и о мишљењу младих о квалитету пракси у којима су учествовали. Према тим подацима, млади су углавном задовољни квалитетом праксе коју су обавили (42%), међутим, да је потребно додатно радити на побољшању пракси и укључивању свих њених елемената квалитета, може се видети из податка да је незадовољно 30,3%, а да 27,7% младих нема став.

ВИШЕ МЛАДИХ ПОТПИСУЈЕ УГОВОР НА ПРАКСИ АЛИ И ДАЉЕ НЕДОВОЉНО

Иако у радном законодавству Србије још увек не постоји уговорна форма којом се регулише однос практиканта и послодаваца, у 2019. години је забележен пораст броја закључених уговора приликом обављања радне праксе у односу на претходне године.

У 2018. години, од укупног броја младих који су навели да су били укључени у програм пракси проценат оних који су навели да су имали уговор бар на једној пракси је био 54%, док је у 2019. години тај број повећан на 60%. Како је један од елемената квалитета радних пракси закључен уговор, овај податак би могао да укаже на позитиван тренд. Ипак, остаје забринутост у погледу тога које уговоре млади потписују са послодавцима. У претходном низу консултација и анализама Београдске отворене школе, утврђено је да се за регулисање радних пракси користи низ уговорних форми које нису одговарајуће за ову сврху – од уговора о стручном оспособљавању и усавршавању, који су применљиви само у појединим случајевима пракси, све до уговора о делу, о обављању привремених и повремених послова, о волонтирању, који имају другачију намену и не могу се користити за радне праксе.

РАДНЕ ПРАКСЕ СУ УГЛАВНОМ НЕПЛАЋЕНЕ

Када се ради о финансијској надокнади, иако је број младих који нису примили надокнаду ни на једном програму радних пракси из године у годину забрињавајуће висок, у 2019. години је у односу на претходну годину дошло до повећања броја младих који нису примили надокнаду ни на једном од програма праксе на којима су учествовали (са 63% у 2018. на 68% у 2019. години). Из самог упитника немамо информације о разлозима повећања овог тренда.

ОБАВЉАЊЕ ПРАКСИ ЈЕ ПОВЕЗАНО СА ВЕЋОМ ЗАПОШЉИВОШЋУ

Позитивна веза између уверења младих људи да ће наћи посао и искуства учествовања у пракси током школовања утврђена је у оба циклуса студије фондације Фридрих Еберт.

Не само да они млади који су учествовали у пракси више верују да ће пронаћи запослење, већ су и у већој мери нашли посао. Ово су охрабрујући налази, и у складу са резултатима неких међународних студија. Па ипак, треба имати у виду да је ово ипак корелациона студија, и да су додатна истраживања потребна да би се стекао потпунији увид у то под којим условима и какве праксе воде већој запошљивости младих.

ОД РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА КА БОЉИМ ПРОГРАМИМА РАДНИХ ПРАКСИ

Укључивање теме радних пракси у разне анкете у којима учествују млади заиста је охрабрујући тренд. Мере које се у вези са радним праксама доносе би требало да буду засноване на подацима, и стога је спровођење истраживања заиста кључно.

То је још и важније у околностима као што је то случај сада, када због ситуације пандемије и њених последица постоји значајна опасност да велики број младих остане без посла или не развије вештине које су потребне за проналажење запослења. У недавно објављеном извештају Међународне организације рада о Србији наводи се да је од великог значаја се нови програми за запошљавање младих који укључују програме праксе заснивају на основу резултата претходних евалуационих студија.

Када је реч о будућим истраживањима на ову тему, важно је:

• Да се у процес истраживања укључе и млади и организације цивилног друштва које се баве омладинском политиком, као и академска заједница која се бави овом темом. На пример, једна од фаза у којој би требало да постоји могућност њиховог укључивања јесте избор тема истраживања и креирање упитника.
• Да се поред објављивања истраживачких извештаја, подстиче и објављивање база података добијених истраживањима у отвореном формату (након што су базе анонимизоване). На овај начин би већи број истраживача могао да спроведе додатне анализе података које би могле да буду релевантне за формулисање ефективних мера.
• Приликом постављања питања о праксама, треба водити рачуна да у погледу многих аспеката постоје значајне разлике по питању пракси које су обавезне у процесу образовања и оних које нису обавезне, па је питања у истраживањима, када је то могуће, потребно постављати узимајући ту разлику у обзир.
• У наредном периоду важно би било да се кроз истраживања добије јаснија слика о квалитету пракси, како оних које су обавезне тако и оних које нису. Под квалитетом се поред уговора, такође мисли и на менторство, постављање циљева учења и обуке, ограничену дужину пракси, адекватне услове рада и промовисање препознавања знања, вештина и компетенција које су стечене током праксе. Поред тога, важно питање јесте и ефективност пракси, а посебно долажење до одговора на питање под којим условима и за које младе особе праксе доводе до унапређивања запошљивости.

Како су радне праксе кључна област за бољу запошљивост младих, БОШ ће у наредном периоду наставити анализу теме, а даље активности планирати у складу са новим налазима.

Горан Радловачки, Александра Ђуровић