Зашто би практиканти требало да буду плаћени? Често се каже да они не могу да пруже исти ниво продуктивности и ефикасности у раду, као и запослени са више искуства. Други коментар је да радне праксе имају примарно сврху образовања и обуке, а да им није сврха рад. Не изостају ни твдње да су практиканти трошак за послодавца. Са друге стране, млади понекад наводе да би пристајали и на неплаћену праксу, ако би им то омогућило радно искуство. Један коментар са веб-сајта са огласима за праксе гласи:

Колико сам видео доста људи управо по завршетку курса тражи место где би могли почети своју каријеру, макар и кроз (не)плаћену праксу.

Међутим, шта је од овога истина, а шта мит? И како смо дошли до ове ситуације? Препорука Савета Европске уније из 2014. године о квалитетном оквиру за праксе није укључила обавезу плаћања праксе и поред противљења организација које раде са младима. Међутим, ситуација се постепено мењала. Важан корак у овој области био је када је Европски парламент у званичном документу из 2020. године осудио неплаћене праксе, наводећи да експлоатишу рад младих и нарушавају њихова права. Па ипак, ово је и даље изражен проблем, па још увек постоје иницијативе које се баве овим питањем.

Како је ово питање сада решено у другим земљама Европске уније? О чему је важно водити рачуна у вези са прописивањем обавезе плаћања практиканата?

ФИНАНСИЈСКА НАДОКНАДА ЗА ПРАКТИКАНТЕ ЈЕ У ЕУ УГЛАВНОМ ОБАВЕЗНА

Ослањајући се на анализу Европске комисије (2021) о финансијским надокнадама које добијају млади на радним праксама, можемо да утврдимо да је надокнада за практиканте у ЕУ у већини земаља обавезна, али на различите начине регулисана. У питању су такозване радне праксе на отвореном тржишту, које нису део образовних програма, услова за рад у струци ни активних мера за запошљавање.

У 15 земаља ЕУ обавеза финансијске надокнаде за практиканте је прописана - неке земље имају посебан закон који се бави овим питањем, а у некима је оно регулисано у оквиру закона о раду. С друге стране, у 11 земаља не постоји обавеза плаћања практиканата, што је тренутно ситуација и у Србији.

Из ових 11 држава, треба издвојити специфичан случај скандинавских земаља, Финске и Аустрије. Питање висине зарада у овим земљама углавном је регулисано кроз колективне уговоре, а не кроз Закон о раду. С тим у вези, анализа показује да практиканти у већини случајева јесу плаћени, али да висина њихове надокнаде није регулисана законом, у складу са правном традицијом скандинавских држава и Аустрије.

Француска и Летонија представљају два примера у којима су праксе на отвореном тржишту законом забрањене, али то не значи да су државни органи ове две земље против радних пракси (нпр. Праксе у оквиру образовног процеса у Француској су веома заступљене и уобичајене). У Француској, послодавци су у обавези да младе, који траже прво радно искуство, третирају као и друге запослене и обезбеде им адекватну зараду и друга социјална давања. У Летонији, неплаћене радне праксе се третирају као „рад на црно“ и законом су забрањене. Као и у Француској, млади на пракси имају сва права као и регуларно запослени, док су са друге стране, праксе као активне мере политике запошљавања и праксе у оквиру образовног процеса уобичајене и регулисане. С тим у вези и Француска и Летонија могу се квалификовати да испуњавају овај услов квалитета праксе на отвореном тржишту рада, иако овај аспект квалитета није законом регулисан.

КОЛИКА ТРЕБА ДА БУДЕ ВИСИНА НАКНАДЕ?

Питање висине накнаде за практиканте је значајно не само због вредновања њиховог рада већ и ради омогућивања да радне праксе не похађају само особе које то могу да приуште, већ да буду доступне и особама нижег социо-економског статуса, из осетљивих група којима оне могу бити нарочито корисне. Неретко се сматра да би практиканти требало да буду плаћени мање од законски прописаног минимума (а има и случајева где се захтева да праксе буду неплаћене) зато што они, у процесу учења кроз стицање радног искуства, нису на истом нивоу продуктивности као њихове искусније колеге. То јесте ситуација у појединим европским земљама, али чешће је случај да је надокнада једнака минималној заради или да се дефинише кроз колективне и билатералне уговоре. Само у једној земљи су радне праксе неплаћене.

ДОПРИНОСИ ЗА ЗДРАВСТВЕНО И СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ СУ ПРЕПОЗНАТИ КАО ВАЖНИ ЗА ДОСТОЈАНСТВЕН РАД

Младим практикантима на почетку каријере доприноси за здравствено и социјално осигурање на први поглед не значе много. Неретко, младима тековине државе благостања, попут универзалног здравственог осигурања и осигурања за случај незапослености представљају апстрактне појмове. Међутим, као и за све запослене, за практиканте су адекватни услови рада од великог значаја, нарочито на почетку каријере и улазак у свет рада. Повољни услови рада младима, као рањивој групи, могу пружити сигурност.

По овом питању услова рада, у 14 земаља ЕУ практиканти се третирају као и остали запослени. Њима је обезбеђена пуна здравствена и социјална заштита, што јесте пример добре праксе који треба да следе и остале земље. Уколико изузмемо претходно објашњене примере скандинавских земаља, Финске и Аустрије (где је акценат на колективним уговорима), Француске и Летоније (у којима су радне праксе законом забрањене), забрињава податак да у 5 држава питање социјалних права на радном месту није регулисано. То је ситуација и са Србијом сада за радне праксе на отвореном тржишту рада.

ЗАШТО ПЛАЋАТИ ПРАКТИКАНТЕ

Не само што искуства европских земаља показују да је јасно да практаканти треба да буду плаћени, бројни су аргументи зашто питање плаћања радних пракси не би требало ни да се поставља. 

1. Неплаћене радне праксе стављају особе у неравноправну позицију - само они који имају средстава да се издржавају на неки други начин могу да их похађају. У том случају особе којима радне праксе могу бити највише потребне немају прилике да на тај начин развију вештине и стекну радно искуство.
2. Не постоје докази да неплаћене праксе доводе до унапређивања запошљивости и бољег положаја на тржишту рада. Штавише, истраживања говоре управо супротно. На пример, једна недавна студија је показала да за дипломце у Великој Британији који су прошли кроз неплаћену праксу, она оставила негативне ефекте на њихове зараде и то неколико година након завршетка студија, а ти ефекти су били мањи само за студенте из виших социо-економских слојева. 
3. Примарна сврха радних пракси заиста јесте образовна и практиканти заиста добијају доста у погледу знања и вештина које могу да развију и приликама за умрежавање које имају. Па ипак, сврха радних пракси је и стицање радног искуства, које се може добити само кроз стварно обављање радних задатака уз већу или мању супервизију. То што практиканти заиста и обављају поједине задатке јесте такође важно да буде препознато и вредновано.

Наравно, увек треба имати у виду да ситуација поводом пракси може бити комплексна. У случају да практиканти обављају радне задатке на потпуно исти начин као запослени, то више не представља радну праксу и требало би да буде радни однос. Радне праксе се често злоупотребљавају и потребно је овакве ситуације спречити.

КАКО НАЦРТ ЗАКОНА О РАДНОЈ ПРАКСИ РЕГУЛИШЕ ПИТАЊЕ НАКНАДЕ?

У овом тренутку у току је јавна расправа о Нацрту закона о радној пракси, који прописује да током обављања радне праксе, практикант има право на накнаду за обављање радне праксе, коју послодавац исплаћује у складу са уговором о радној пракси. Висина накнаде износи најмање 2/3 минималне зараде утврђене у складу са законом којим се уређује рад, увећане за припадајуће доприносе и порез. Практикант који је са послодавцем закључио уговор о радној пракси има права из обавезног пензијског и инвалидског осигурања, као и обавезног здравственог осигурања, у складу са законом.

Право на надокнаду је јасно да је потребно у потпуности подржати. Да ли је висина накнаде адекватно одређена? Да ли она треба да се одређује у односу на минималну или основну зараду? Укључите се у јавну расправу која траје до 23. децембра и реците своје мишљење.